“Posao mi nije dozvoljavao da budem redovan davalac, ali sam bio na raspologanjau u svakom trenutku. Tako se jednom dogodilo da, dok sam radio u Palati federacije, dam krv za rođaku Fadilja Hodže, ondašnjeg člana Predsedništva SFRJ“.

Za 10 godina od ropstva do Gadafija i Brežnjeva

“Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnim najviše drugih ljudi.”, reči su Denija Didroa, jednog od najpoznatijih francuskih filozofa i pesnika. Ako bi one bile jedina definicija ljudske sreće, Ilija Miljković bi važio za jednu od najsrećnijih osoba u Srbiji, a i šire. Ovaj penzionisani kapetan policije i tapetar dobrovoljno je dao krv čak 131 put, a rekorder je po broju davanja najdragocenije tečnosti u penzionerskim danima. Iz sebe je “istočio” krvi koliko ima u 11 odraslih ljudi. Svoju humanost pokazivao je širom Jugoslavije, kako kaže, zemlje koju je voleo više od svega. Od Vardara do Triglava, pa sve do velikih radnih akcija i najmanjih ulica u Zemunu. Spisak ljudi čijim venama teče krv ovog Dalmatinca je poduži. Ima tu i muškaraca i žena, i tek rođenih beba i penzionera, i onih najobrazovanijih i onih sa nekoliko razreda osnovne škole, i Srba i Hrvata i Mađara i Albanaca. Kada je u pitanju nečiji život, ne postoji ni pol, ni nacionalnost, ni vera, ni obrazovanje, već samo krvna grupa.

“Prvi put sam krv dao 1970. u Sisku, dok sam služio vojni rok. Bio sam najmlađi u puku, a tih dana Banja Luku je pogodio veliki zemljotrese i bile su potrebne velike količine krvi za sve stradale.” – započinje razgovor 65-godišnji Ilija dok sedi na fotelji sa početka prošlog veka, koju je sam resturirao. “Rođen sam, u jednu ruku, u najsiromašnijoj porodici u selu, a u drugu, u najbogatijoj. Bio sam treće dete od šestoro. Roditelji su nas naučili da sve delimo, a na ovo sam se se odlučio jer to mogu da delim sa svima. Pre nekoliko meseci sam napunio 65 godina, a sa tom napunjenom godinom otišla je i mogućnost da i dalje dajem dobrovoljno krv jer je to gornja granica kod nas. Ali ne brinem se, na poslednjem davanju pre mene dobrovoljno je krv dao ceo jedan razred inđijske Gimnazije, tako da oni kojima će krv nekada biti potrebna, ne treba da brinu” – završava u dahu prvi deo priče.
Dok vidno umoran pokazuje na pregršt zahvalnica i plaketa za jubilarna davanja koje krase svaki zid dnevne sobe, Ilija se priseća najdramatičnijih davanja.
“Svako davanje je priča za sebe. Svako pamtim i svako zauzima posebno mesto u mom životu. Od prvog do poslednjeg. U najvećem sećanju mi je ostalo davanje daleke 1992. godine. Bio je 7. februar, dok sam uživao u penzionerskim danima, na “Jutarnjem programu” sam čuo apel legendardnog Baneta Vukašinovića da je hitno potrebna krv za vojnike ranjene na bojištu u okolini Mostara. Odmah sam seo u automobil i odjurio na VMA. Čim sam stigao stavili su me pored teško ranjenog vojnika ne bi li mu direktno iz moje vene dali kriv. Nisu mi tražili legimaticiju jer su me znali od ranije, i zbog takvih stvari sam možda i najponosniji.” – na trenutak staje sa pričom i ponosno predstavlja suprugu Ranku, sa kojom je u braku 42 godine. Nakon kraćeg vremena nastavlja svoj monolog. ” Posao mi nije dozvoljavao da budem redovan davalac, ali sam bio na raspologanjau u svakom trenutku. Tako se jednom dogodilo da, dok sam radio u Palati federacije, dam krv za rođaku Fadilja Hodže, ondašnjeg člana Predsedništva SFRJ. Takođe, komšiji Mađaru sam spasio život.”

“Vidiš, 1966. sam bio sluga za parče hleba, a 1976. sam bio obezbeđenje druga Tita.”
Veći deo radnog veka proveo je u Palati Federacije, današnjoj Palati Srbija, na obezbeđivanju stranih delegacija koje su dolazile u posetu zemlji na čijem čelu je bio Josip Broz Tito. Kao bezbednjaku bez ijedne mrlje u karijeri nadređeni su njemu uvek poveravali najsloženije zadatke. Čuvao je Leonid Brežnjeva, vođu SSSR-a u jeku Hladnog rata, te Redževa i Indiru Gandi. Najveći utisak na njega ostavio je pukovnik Muamer Gadafi. Jedno vreme čuvao je ulaz kroz koji je samo drug Tito smeo da prođe. Sa širokim osmehom ispod gustih sedih brokova vraća priču na 1987. godinu i najzanimljiviju situaciju tokom dvadesetogodišnjeg službovanja u najvećoj zgradi na jugoslovenskim prostorima.
“Redžev Gandi došao je u posetu našoj zemlji, čiji je tadašnji, a i poslednji, predsednik Vlade bio Ante Marković. Bio sam zadužen za bezbednost kod lifta koji je vodio na prvi sprat. Dobio sam striktno naređenje da u lift samo pustim Redževa i Antu, i prevodioca. U pratnji indijskog premijera bilo je nekoliko agenta njihove službe. Naviknuti da svuda prate svog premijera, pa i u liftu, pokušali su da uđu u liftu, a ja im, naravno, to nisam dozvolio. Nastala je gužva, a situacija se smirila kada je prevodilac,, na moj nagovor rekao Gandijevoj pratnji da u lift mogu da stanu samo tri čoveka. Anteu je u isto vreme bilo sve jako smešno,a sa druge bio je svestan da je olako mogao da izbije incident većih razmera” – objašnjava Ilija nimalo bezazlenu situaciju između agenata dve prijateljske zemlje.

„Prvo zaposlenje van kuće mi je bilo u poljoprivrednoj zadruzi zajedno sa 150 žena, a potom sam bio rob kod jednog komišije. Radio sam ceo dan za koricu hleba.”
Poslednje dane u SIV-u pamtiće i kao poslednje dane Jugoslavije, te divne zemlje koja mu je sve u životu dala, i za koju bi i on dao sve. Početkom 90ih naslućivao se raspad države od 22 miliona stanovnika, 6 republika, 7 nacinalosti i 3 vere, te je iskoristio mogućnost da ode u penziju i karijeru završi relativno mlad, u 39. godini života. Od tada u potpunosti se posvetio dobrovoljnom davanju krvi i svom prvom zanatu, tapaciranju i restauraciji starog nameštaja – ormara, komodi, stolica, kreveta…

“Ovo iznad tvoje glave su rogovi muflona, koje mi je lično poklonio i uručio Žarko Broz, Titovo četvrto dete iz braka sa Pelagijom. Kao tapetar majstor popravljao sam nameštaja mnogobrojnim generalima i visokim funkcionerima Komunističke partije, čiji i ja bio član. Ušao sam u nekoliko stotina domova. Kada vidim neki odbačeni, ponudim gazdama besplatnu rastauraciju u zamenu za njega. Tako sam dospeo do klavira starog 120 godina, mača iz Libije koji ove godine puni 131 rođendan i ove fotelje napravljene tri godine nakon završetka Prvog svetskog rata.” – ovim je načeo svoj vremeplov koji je imao i one mračne i one svetle trenutke.
Zbog bolesti oca, 1966. godine bio je prinuđen da sa 15 godina i nezavršenom osnovnom školom napusti rodne Koljane i njegovu prvu ljubav, Dalmaciju. Trbuhom sa kruhom došao je u Inđiju, u to vreme moćan privredni centar.
“Došao sam bez ičega, jedino što sam imao je bila odeća na meni koju sam poneo iz kuće. Stanovao sam u staroj kući, koja se nalazila na istom ovom mestu, a koju sam srušio ne bi li napravio novu. Prvo zaposlenje mi je bilo u poljoprivrednoj zadruzi zajedno sa 150 žena” – emotivno se priseća svog prvog posla van kuće. “Zatim sam radio kod jednog komšije. Radio sam sve fizičke poslove od jutra do mraka za koru hleba. Bio sam sluga” – ponosno priča Ilija, ne menjajući, vadeći veliki kožni album sa slikama iz tog perioda u kojem je, prema njegovim rečima, u potpunosti sazreo kao čovek. Čovek kojeg nije sramota da radi, čovek za koga je poštenje iznad svega, čovek koji će preći svaku prepreku ne bi li ispunio svoj san. A njegov je bio da uživo vidi druga Tita. To je i uspeo deceniju kasnije.
“Vidiš, 1966. sam bio sluga za parče hleba, a 1976. sam bio obezbeđenje druga Tita.”
Za jedinu mrlju u svom životu smatra to što je po povratku iz vojske posao dobio preko veze. “Žarko sam želeo posao u fabrici nameštaja. Za radno mesto bilo je potrebno 5 godina radnog iskustva. U to vreme, visoki funkcioner partije bio je jedan Dalmatinac. Iskoristio je poznanstvo sa direktorom fabrike ne bi li ja dobio posao. Kasnije ću iz te fabrike kao uzoran radnik i predsednik omladine biti preporučen za Titovu brigadu za čuvanja diplomatskih predstavništva. U nju sam primljen 1971. godine i tada sam znao da ću ostvariti svoj dečački san.”

Ilija Miljković, ličnost Opštine Inđija za 2009. godine, podjednako voli i Dalmaciju i Srem, i Hajduk i Zvezdu, i masline i čvarke. Voleo bi da ga ljudi pamte kao časnog policajca, poštenog čovekai i velikog majstora. Ne bi želeo da ga pamte po broju davanja krvi jer se nada da će ga mnogi davaoci stići, a i prestići, njegovih osam ispunjenih knjižica.

Autor teksta: Strahinja Jovanović

Preuzeto sa: Ritam Inđije